Svako od nas je, pre ili kasnije, u toku studiranja na Mašincu čuo bar jednu od onih takozvanih urbanih legendi, koje se prenose, a koje su na granici sa realnošću. Mi smo izdvojili nekoliko u vezi sa polaganjem ispita na Mašincu, a vi procenite sami da li verujete u njih.

Amfiteatar A nije samo najveći amfiteatar na Beogradskom Univerzitetu. On krije i par stvari koje sigurno niste znali. Ukoliko pogledate zidove unutra, sa leve i desne strane amfiteatra, primetićete otvore sistema za ventilaciju. Oni su postavljeni pre par godina kada je fakultet unapredio sistem klimatizacije i ventilacije, ali do tada ti zidovi su u mnogome pomagali studentima. Sa druge strane zidova nalaze se pristupni hodnici koji vode do table za pisanje u samom amfiteatru a imali su i druge namene.

Jedna od legendi kaže da su studenti ulazili na sporedna vrata u hodnike koji se nalaze sa druge strane zidova, i kroz te iste otvore uzimali ispitne sveske sa zadacima i vraćili ih sa rešenim primerima. Naravno studentska dovitljivost je bila na prvom mestu, jer su to mogli da odrade samo najspretniji studenti. Da dostave i preuzmu ispitnu svesku do/od tog otvora a bez da ih iko primeti. Neki čak kažu da su bile razvučene strune do samih mesta gde studenti sede, pa su papiri sa zadacima bili kačeni za iste i uvučeni u te iste otvore.

Druga legenda kaže da su studenti ubacivali ispitne sveske sa rešenim zadacima kroz prozore u samom amfiteatru. Na među-spratu, iznad samog amfiteatra nalaze se prolazi koji vode do sami prozora. Prozori bi bili otvarani, pogotovu u letnjem periodu zbog vrućina, i u pravom trenutku ispitne sveske su ubacivane kroz iste, ali tako da imaju slobodan pad vertikalno, tako da se dešavalo da ispitne sveske bukvalno upadnu u krilo studentima. Naravno, ovo sve je bilo moguće kada u amfiteatru nije bilo velikog broja dežurnih, pa čim dežurni okrene leđa, eto je urolana sveska vezana gumicom za tegle.

Treća legenda opet kaže da su se u amfiteatrima 208 i 216 u poslednjim redovima, gore, vezivani kanapi koji bi služili za distribuciju papira i rešenih zadataka. Kanapi su bili vezivani tako da bi laganim povlačenjem kanapa u jednom pravcu papiri bili "odvučeni" do onoga kome su potrebni. Naravno, kanapi su bili postavljeni nisko, tako da nisu mogli biti vidljivi za dežurne koji sede za samom katedrom, a opet dohvatljivi rukom samog studenta. Papiri su bili vezivani na razne načine, klasičnim štipaljkama i spajalicama. Svakako, vrata koja služe za pristup amfiteatrima sa trećeg sprata su "slabo zaštićena zona", tako da su ranije često bila otvarana, studenti su mogli da uđu i nekako "izvuku" same zadatke, praveći se da su pogrešili amfiteatar, a na slične načine rešenja bi bila ubacivana kasnije. Sistm "strune" je i ovde bio od pomoći ponekad.

O današnjim metodama kojima studenti pokušavaju da olakšaju sebi polaganje samih ispita nije vredno govoriti. Nove tehnologije su uzele maha, i sama kreativnost kako "to" odraditi ne dolazi do izražaja u poređenju sa prethodnim vremenima.

Vrata i prozori su danas zatvoreni i zaključani, kanapa i struna više nema. Ipak je 21. vek a svako vreme nosi nešto svoje.

Ovom prilikom samo smo želeli da vam malo dočaramo kako je to sve izgledalo nekada. Ipak, rad, rad i samo rad je ono što će nas na kraju učiniti zadovoljnim, kada znamo da smo svojim radom i trudom ostvarili bilo kakav uspeh, pa makar on bio i "jedva 6".

Ispitni rok je počeo, zato punom parom napred, učite, bez prepisivanja i sve će doći na svoje mesto.